DIPLOMATSKI GAMBIT, PROCES UKIDANJA DRŽAVE/A – Miroslav Kuka

Usled narušenih odnosa među republikama u bivšoj SFRJ dolazi do rata u Sloveniji (27. jun – 6. jul 1991), Hrvatskoj (1991 – 1995), Bosni i Hercegovini (1992 – 1995), Srbiji – rat na Kosovu (1998 – 1999), okončan NATO bombardovanjem Srbije. U tom period (1990) uvodi se i razvija višestranačje u Srbiji, a jedan broj vodećih zemalja u svetu, preko svojih ambasada u Beogradu, pokušava se uticajno pozicionirati. Radeći kao inspektor na operativnim poslovima u Resoru državne bezbednosti – KOS, gde je 1995. godine i nagrađen, prof. dr Miroslav Kuka preko svojih operativnih pozicija dolazi do teksta “Ajnštajn – Frojd: Zašto rat?”, koji je Gerhard Enver Šrembgenz (1992 – 1996 otpravnik poslova Savezne Republike Nemačke u Beogradu), dao na prevod, a nedugo potom podelio liderima tadašnje opozicije u Srbiji, dajući im upustva…. Prevod tog teksta dr Kuka je objavio u svojoj knjizi „Psihologija čoveka kao izvor socijalnog konflikta” (2009).

Miroslav Kuka – RDB

Navedeni tekst koji u celosti objavljujemo, daje odgovore na čemu počiva vladavina moći / sile (nekada opisana u Tukididovoj Istoriji Peloponeskog rata, tj. pregovorima između malog ostrva Mel i pomorske sile Atine, tzv. Melski dijalog), danas manifestovana preko iniciranja, finansiranja, podstrekavanja ili gašenja sukoba unutar slabijih naroda, koji žive na interesnoj teritoriji naroda koji raspolaže silom. Diplomatski gambit (ital. dare il gambetto – podmetnuti nogu) je igra svesnog žrtvovanja pešaka (manje političke opcije koja se finansiranjem podiže i podstrekava da….) ili figure (veće političke opcije koja se finasiranjem podigla do nekog nivoa vlasti), a sve u cilju ostvarivanja interesa sile, koja i finansira i žrtvuje. Kako se “diplomatski gambit” u Srbiji igrao pre 30 godina, a kako se igra danas preko “opštenarodnog bunta” koji predvode student ili održavanja na vlasti aktuelne garniture koja baštini…. ?

Sa sigurnošću se može konstatovati: najamnik je plaćen najamninom, dok se narod (čiji stomak ima ili nema uši), većinski opredeljuje po principu najbolje je činiti ono što čini gomila (grupa najamnika), ako postoje dve gomile, kliče se onoj brojnijoj!

https://kuka-grosmeister.com/pdf-kos/

https://www.youtube.com/watch?v=PbX3i-aPOx4

Moglo bi se zaključiti da od Peloponeskog rata do danas nije došlo do bitnije promene u svesti čoveka! Zbog čega?

Ajnštajn – Frojd: Zašto rat?

Nastojeći da mislioce i istraživače upozna sa delom intelektualne saradnje, Međunarodna komisija za duhovnu saradnju, podstakla je prepisku među vodećim ličnostima u oblasti duha, da bi se rasvetlila pitanja koja u velikoj meri služe opštim duhovnim interesima. Ova razmena je trebalo periodično da se objavljuje. Među prvima, kojima se komisija obratila, bio je teorijski fizičar Albert Ajnštajn (1879 – 1955). Njemu je prepušten izbor teme i osobe sa kojima će voditi prepisku, i on je predložio psihijatra i osnivača psihoanalize Sigmunda Frojda (1856 – 1939). Tako je Leon Štajnig, sekretar Instituta za duhovnu saradnju juna 1932. godine pisao Frojdu i zamolio ga za saradnju. Frojd je odmah pristao, primio je Ajnštajnovo pismo početkom avgusta, a odgovor je usledio mesec dana kasnije. Frojdov odgovor na Ajnštajnovu temu “Zašto rat” ovde je dat u formi prevoda preuzetog iz knjige Sigmunda Frojda Studienausgabe, Fragen der Gesellschaft, Ur-spruenge der Religion, Bd IX, S. Fischer Verlag GmbH Frankfurt am Mein, 1974, (272 – 286 str.).

Beč, septembra 1932.

Dragi gospodine Ajnštajn!

“… Pravo i sila su suprotnosti za koje je lako pokazati da su se razvile jedna iz druge. Sukobe interesa među ljudima stvara principijelno primena sile. Tako je u čitavom životinjskom carstvu iz koga čovek ne bi trebalo da se isključi. Za čoveka tu dolaze još i sukobi mišljenja koji sežu do najviših nivoa apstrakcije i čini se da zahtevaju neku drugu tehniku odluke. U početku, u jednoj maloj hordi ljudi, veća snaga mišića odlučila je kome bi nešto trebalo da pripada ili čija volja bi trebalo da se sprovede. Snaga mišića jača i uskoro je zamenjuje upotreba oružja, pobeđuje onaj ko poseduje bolje oružje ili ga spretnije koristi. Uvođenjem oružja duhovna nadmoć već počinje da zauzima mesto sirove snage mišića. Krajnja namera borbe je da se druga strana prisili štetom koju trpi i sputavanjem njenih snaga da odustane od svoih zahteva. To se najbolje ostvaruje kada se silom trajno odstranjuje, dakle ubija protivnik. U tome nalazimo:

●Onemogućavanje ponovnog suprotstavljanja neprijatelju, kao i drugima da ne slede njegov primer.

● Umirivanje nagonske potrebe da se ubija kojoj može da se suprotstavi misao o korišćenju neprijatelja za obavljanje određenih usluga, ako ga ostave da živi zastrašen. Sila se onda, umesto da ga ubije, zadovoljava time da ga potčini. To je početak zaštite neprijatelja, ali pobednik od sada mora da računa sa nestrpljivom željom pobeđenog za osvetom, pa se tako odriče dela sopstvene sigurnosti.

Dakle, prvobitno stanje je vladavina veće moći, sirove ili intelektom podržane sile. Znamo da se ovaj režim tokom razvoja izmenio, išao je putem od sile ka pravu, ali kojim? Ja nalazim samo jedan jedini. Vodio je preko činjenice da su jače snage pojedinca mogle biti izjednačene ujedinjenjem više slabih. Sila se slama ujedinjenjem, moć ujedinjenih predstavlja sada pravo nasuprot sili pojedinca. Vidimo da je pravo moć jedne zajednice. Sila je još uvek spremna da se okrene protiv svakog pojedinca koji joj se suprotstavi, služi se istim sredstvima, sledi iste svrhe, razlika leži samo u tome da sila koja se sprovodi nije više sila jednog pojedinca, već sila zajednice. Ali da bi došlo do prelaza od sile ka novom pravu, mora biti ispunjen jedan psihološki uslov. Ujedinjenje više pojedinaca mora biti postojano, trajno. Ukoliko bi do njega došlo samo u svrhu pobede nadmoćnijeg pojedinca, ono bi se raspalo nakon njegovog savladavanja, tako da time ne bi bilo ništa postignuto. Sledeći koji sebe smatra jačim težio bi ponovo vladavini silom, i igra bi se beskrajno ponavljala.

Zajednica mora permanentno da se održava, organizuje, i stvara propise koji će joj biti štit od pretećih pobuna. Onda mora da određuje organe koji će paziti na poštovanje propisa, zakona i koji će obezbediti pravnu upotrebu sile. Priznavanjem jedne takve zajednice interesa stvaraju se među njenim članovima osećajne veze, zapravo osećanja zajedništva, na kojima i počiva njena snaga. Time je, smatram, sve bitno već dato: prevazilaženje sile, prenošenjem moći, na jednu veću instancu koja drži na okupu osećajne veze njenih članova. Sve ostalo su izvođenja i ponavljanja. Odnosi su jednostavni sve dok se zajednica sastoji samo od izvesnog broja podjednako jakih individua. Zakoni tog ujedinjenja određuju u kojoj meri pojedinac mora da se odrekne lične slobode, svoju snagu da primeni kao silu da bi omogućio siguran zajednički život. Ali jedno takvo mirno stanje moguće je samo teoretski, u stvarnosti stvar se usložnjava time što zajednica od početka obuhvata činioce nejednake moći, muškarce i žene, roditelje i decu, a uskoro, usled rata i potčinjavanja, pobednike i pobeđene, gospodare i robove. Pravo zajednice postaje izraz nejednakih odnosa moći u njenom središtu. Zakone obrazuju po svojoj meri oni koji su na vlasti i ostavljaju pritom malo prava potčinjenima. Od tog trenutka u zajednici postoje dva izvora narušavanja prava, ali i pravnog usavršavanja.

●Pokušaji pojedinih među vladarima da budu iznad ograničenja koja važe za sve, dakle da posegnu umesto za pravnom vlašću, za vlašću silom.

●Stalne težnje potčinjenih da pribave sebi više moći i da te promene budu zakonom priznate, dakle suprotno vođama, od nejednakog prava da se dođe do jednakog prava za sve.

Ovo poslednje kretanje postaće posebno značajno ako se unutar zajednice zaista pokažu pomeranja odnosa moći, usled raznolikih istorijskih činilaca. Pravo onda može postepeno da se prilagodi novim odnosima moći, ili, što je češće slučaj, vladajuća klasa nije spremna da snosi teret ove promene. Tada dolazi do pobune, do građanskog rata, dakle do privremenog poništavanja, ukidanja prava i do novog odmeravanja sile, nakon čijeg završetka se uspostavlja novi pravni poredak. Postoji još jedan izvor promene prava, koji se ispoljava samo na miran način. To je kulturni preobražaj članova zajednice.

Vidimo dakle da se unutar jedne zajednice nije moglo izbeći nasilno rešavanje sukoba interesa. Ali neophodnosti i zajedništva koja proizilaze iz zajedničkog života na istom tlu, pogoduju brzom završetku takvih borbi, i verovatnoća mirnog rešavanja pod tim uslovima stalno raste. Jedan pogled u istoriju čovečanstva pokazuje nam neprekidan niz sukoba između dve ili više zajednica, između većih i manjih celina, gradskih područja, pokrajina, plemena, naroda, carstava, koji se gotovo uvek razrešavaju ratnim odmeravanjem sila. Takvi ratovi završavaju ili pljačkanjem ili potpunim potčinjavanjem, porobljavanjem jedne strane. O osvajačkim ratovima ne može se suditi na jedan način. Neki, kao ratovi Mongola i Turaka, doneli su samo zlo, ostali su nasuprot tome doprineli preobraćanju sile u pravo, pri čemu su proizveli veće celine unutar kojih je prestala da postoji mogućnost primene sile. Nakon toga je novi pravni poredak izmirio sukobe. Tako su osvajanja Rimljana dala sredozemnim zemljama vredan “Pax Romana”. Želja francuskih kraljeva za uvećanjem teritorije stvorila je mirno ujedinjenu Francusku i donela joj procvat. Ma koliko to zvuči paradoksalno, ipak se mora priznati da rat nije neprimereno sredstvo za uspostavljanje željenog “večnog” mira, jer je on u stanju da stvori one velike celine unutar kojih jedna jaka centralna sila onemogućava dalje ratove. Ali on ipak nije rešenje, jer osvajački uspesi po pravilu nisu trajni; novostvorene celine ponovo se raspadaju, najčešće usled toga što među nasilno ujedinjenim delovima ne postoji međusobna povezanost. Osim toga osvajanje je do sada moglo da stvori samo delimična ujedinjenja, doduše većeg obima, čiji bi sukobi tek sada prouzrokovali nasilno rešavanje. Kao posledica svih tih ratnih napora došlo se do toga da je čovečanstvo brojne, neprestane male ratove zamenilo retkim, ali utoliko više razornim, velikim ratovima.

Miroslav Kuka
Amen / Amin (2005)
(Bregenc / Austrija – privatna kolekcija)

Sigurno sprečavanje ratova moguće je samo ako se ljudi usaglase oko uspostavljanja jedne centralne sile, na koju se onda prenosi odlučivanje u svim sukobima interesa. Ovde se očigledno sjedinjuju dva zahteva, da se stvara jedna takva, nadređena instanca i da se njoj daje potrebna moć. Jedno odvojeno od drugog ne bi bilo od koristi. Sada je Društvo naroda zamišljeno kao jedna takva instanca, ali drugi uslov nije ispunjen. Samo Društvo naroda nema moć, a može je steći samo ako mu članovi nove zajednice, pojedinačne države, nju ustupe. Pri tom se čini da u današnje vreme ima malo izgleda za to. Mi ne bismo u potpunosti imali razumevanja za instituciju Društva naroda kada ne bismo znali da je ovde reč o pokušaju koji nije bio čest u istoriji čovečanstva. To je pokušaj da se autoritet, tj. prisilni uticaj, koji inače počiva na posedovanju moći, poziva na određene idejne stavove. Čuli smo da ono što drži na okupu jednu zajednicu jesu dve stvari: pritisak sile i osećajne veze koje stručno zovemo – identifikacije članova. Ako izostane jedan momenat, drugi možda može da održi zajednicu. Ideje tada imaju značenje samo ako izražavaju važne zajedničke činioce članova. Postavlja se pitanje koliko su one jake. Istorija nas uči da njihov učinak zavisi od čina u kome se ostvaruju. Panhelenska ideja npr, svest da su Grci bolji od okolnih varvara, našla je snažan izraz u proročištima i na svečanostima. Ona je bila dovoljno jaka da ublaži običaje vođenja rata među Grcima, ali razumljivo ne i u stanju da spreči ratne sporove među delovima grčkog naroda, kao ni da spreči jedan grad ili savez da se poveže sa persijskim neprijateljem na štetu suparnika. Isto tako, malo hrišćanskog osećaja za zajednicu, sprečilo je male i velike države u doba renesanse da se u svojim međusobnim ratovima obraćaju sultanu za pomoć. Takođe, i u naše vreme ne postoji ideja od koje bi mogao da se zahteva jedan takav ujedinjujući autoritet. Isuviše je jasno da nacionalni ideali koji danas vladaju narodima dovode do suprotnog dejstva.

Vi (misli na Alberta Ajnštajna) se čudite da je tako lako ljude oduševiti za rat i pretpostavljate da u njima deluje nešto, neki nagon za mržnjom i uništavanjem koji ide na ruku takvom huškanju. Mi verujemo u postojanje jednog takvog nagona i poslednjih godina radimo na proučavanju njegovih manifestacija. Pretpostavljamo da su nagoni čoveka dvojake prirode, ili takve da teže da se održe i ujedine. Mi ih zovemo erotski ili seksualni sa svesnim proširenjem popularnog pojma seksualnosti, koji teže da razore i ubiju, a koje skraćeno označavamo kao agresivni ili destruktivni nagon. Vidite, to je zapravo samo teoretsko objašnjenje širom sveta poznate suprotnosti ljubavi i mržnje, koje verovatno stoji u iskonskom odnosu sa polaritetom privlačenja i odbijanja, inače značajne teme u Vašoj oblasti. Sada nam nemojte dopustiti da se suviše brzo upustimo u vrednovanja dobra i zla. Jedan od ovih nagona je isto tako neophodan kao i drugi, iz njihovog dejstva i protivdejstva proizilaze pojave života. Sada se čini da gotovo nikada izolovan nagon jedne vrste ne može da se pokrene.

On je uvek povezan sa izvesnom primesom one druge strane, kako mi kažemo: legiran, koji modifikuje njegov cilj ili ga omogućava tek pod okolnostima njegovog ostvarenja. Tako je recimo nagon za samoodržanjem bez sumnje erotske prirode, ali upravo on traži da raspolaže agresijom, ako želi da sprovede svoju nameru. Nagon ljubavi koji je usmeren na objekte, traži takođe dodatak nagona ovladavanja, ako on uopšte želi da poseduje svoj objekat. Teškoća da se svaki od ove dve vrste nagona u svojim manifestacijama izoluje, dugo nas je ometala u njihovoj spoznaji.

Ako želite da Vas sa ovim još bliže upoznam, onda treba da znate: ljudska delovanja odlikuje još jedan problem druge vrste. Sasvim retko je delovanje čin jedne jedine nagonske pobude koja već po sebi i za sebe mora da bude sastavljena od Erosa i destrukcije. Po pravilu, na okupu se mora naći više motiva sastavljenih na isti način da bi se omogućilo delovanje. Jedan od Vaših prijatelja po struci je to već znao. Izvestan prof. G.K.Lihtenberg koji je u vreme naših klasika podučavao fiziku u Getingenu, možda je kao psiholog bio značajniji nego kao fizičar. On je otkrio ružu motiva rekavši: pobude koje su osnova delanja mogle bi da se poređaju kao 32 vetra i da se njihova imena formiraju na sledeći način: hleb – hleb – slava ili slava – slava – hleb. Dakle, kada ljude pozovu u rat, čitav jedan niz motiva u njima na to odgovara odobravajuće, te su oni plemeniti i jednostavni, a istovremeno se o njima glasno govori. Drugi motivi se prećutkuju. Nemamo povoda da ih sve otkrijemo. Želja za agresijom i destrukcijom je sasvim sigurno među njima; nebrojeno mnogo nemilosrdnosti istorije i svakodnevice okrepljuju njenu egzistenciju i njenu snagu. Povezivanje ovih destruktivnih težnji sa drugim, erotskim i idejnim, olakšava njihovo zadovoljenje. Ponekad, kada slušamo o sramnim delima istorije, imamo utisak da bi idejni motivi služili destruktivnim strastima samo kao paravan, u ostalim slučajevima, npr. sramnim delima svete inkvizicije, mislimo da su idejni motivi prodrli u svest, a destruktivni im doneli nesvesno pojačanje. I jedno i drugo je moguće.

Miroslav Kuka
The Utopia of Expectation / Utopija očekivanja (2004)
(Padova / Italija – privatna kolekcija)

Želeo bih još jedan trenutak da se zadržim na nagonu za destrukcijom, čija neomiljenost ne drži korak sa njegovim značenjem. Sa nešto napora u spekulaciji dospeli smo naime do shvatanja da ovaj nagon deluje unutar svakog živog bića i onda teži da ga razori, da život dovede do stanja nežive materije. Sasvim ozbiljno on zaslužuje ime nagona smrti, dok erotski nagoni predstavljaju težnju za životom. Nagon smrti postaje nagon destrukcije, ako se uz pomoć posebnih mehanizama okrene ka spoljašnjem svetu, protiv objekata. Živo biće takoreći čuva svoj sopstveni život time što uništava tuđi. Ali jedan deo nagona smrti ostaje aktivan u unutrašnjosti živog bića i mi smo pokušali da izvedemo čitav niz normalnih i patoloških fenomena iz tog destruktivnog nagona. Čak smo počinili i jeres da bi smo objasnili nastajanje naše savesti: okretanjem agresije prema unutra. Kada se ovaj proces realizuje u suviše velikoj meri, direktno je nezdrav. Okretanje tih nagonskih sila ka destrukciji u spoljašnjem svetu rasterećuje živo biće tako da ono deluje prijatno. To treba da služi biološkom opravdanju svih odvratnih i opasnih težnji, protiv kojih se mi borimo. Mora se dodati da su one bliže prirodi nego naš otpor njima, za koje mi moramo da nađemo još jedno objašnjenje. Možda imate utisak da su naše teorije neka vrsta mitologije, ali u ovom slučaju ne prijatne. Međutim, ne prerasta li svaka prirodna nauka u neku vrstu mitologije? Da li je situacija kod Vas, u fizici, nešto drugačija?

Pošavši od našeg mitološkog učenja o nagonu pronalazimo lako formulu za indirektne puteve borbe protiv rata. Ako je spremnost na rat izliv nagona za destrukcijom, onda je lako pretpostaviti, da protiv njega treba pozvati protivigrača tog nagona, Erosa. Sve što stvara osećajne veze među ljudima, mora da deluje protiv rata. Ove veze mogu biti dvojake.

● Prva vrsta osećajne veze slična je odnosu prema nekom objektu ljubavi i kada njihovi ciljevi nisu seksualni. Psihoanaliza ne treba da se stidi kada ovde govori o ljubavi, jer i religija kaže isto: “Ljubi bližjega svoga kao samoga sebe”. To je sada lako zahtevati, ali teško ispuniti.

●Druga vrsta osećajne veze ostvaruje se putem identifikacije. Sve ono što proizvodi značajne elemente zajedništva među ljudima prouzrokuje takva osećanja povezanosti, identifikacije. Na njima dobrim delom počiva izgradnja ljudskog društva.

Vaš prigovor o zloupotrebi autoriteta upućuje na jedan drugi činilac pogodan za posrednu borbu protiv težnje za ratom. To je deo urođene nejednakosti među ljudima koja se ne može otkloniti, a koja ih deli na vođe i one koji ih slede. Ovi drugi su većina. Njima je potreban autoritet koji će odlučivati umesto njih, a kome se oni najčešće bezuslovno potčinjavaju. Ovde bi trebalo dodati, da više pažnje nego do sada treba pokloniti vaspitanju sloja ljudi koji će samostalno misliti, koji se neće dati lako zaplašiti, koji će se boriti za istinu. Njima bi pripalo vođenje nesamostalnih masa. Da neovlašćena upotreba državne sile i zabrana mišljenja koju sprovodi crkva ne pristaje takvom vaspitanju, nije potreban nikakav dokaz. Idealno stanje bila bi naravno zajednica ljudi koji su svoj nagonski život potčinili diktaturi razuma. Ništa drugo ne bi moglo da dovede do tako savršenog ujedinjenja ljudi sposobnih za otpor, čak i kada bi oni morali da se odreknu međusobnih osećajnih veza. Ali to je najverovatnije utopijska nada. Ostali putevi posrednog sprečavanja rata su manje prohodni, i ne obećavaju brz uspeh. Nerado pomislimo na mlinove koji tako sporo melju, da smo mogli umreti od gladi pre nego bi smo došli do brašna.”

Vaš
Sigmund Frojd

Kada “demokratski” zagospodari narod u režiji sile, nastaje vladavina koju je opisao francuski književnik Pjer Kornej (1606 – 1684) rečima: narod postupa buntovnički, čast prodaje najambicioznijima a autoritet prepušta najbuntovnijima. Tako stvoreno društvo opisuje irski pesnik Oliver Goldsmit (1728 – 1774) rečima: društvo budala nas može u početku zasmejavati, ali nas na kraju uvek rastuži.

Državu u kojoj niko, nikom i nizašta ne odgovara, iz svog bogatog životnog iskustva, opisao je prof. dr Miroslav Kuka u jednom od naših najčitanijih tekstova Država u ogledalu. Objašnjenje ovog srpskog fenomena, dr Kuka je opisao u naučnom radu Geneza korupcije, dominantne osobine savremenih društava kolonijalne prošlosti koji je objavio “Makroting institut” iz Amerike, a integrelne delove ovog naučnog rada, izuzetno cenjenog na nivou svetske akademske zajednice, preneli su i mediji u Srbiji.

https://www.politika.rs/scc/clanak/496660/korupcija-je-srpsko-naslede-i-navika




https://kuka-grosmeister.com/video-geneza-korupcije/

Aktuelna politička dešavanja u Srbiji (razdržavljenje suverene nacionalne države tj. organizacije koja ima monopol vlasti u određenoj društvenoj zajednici), donekle pojašnjava izjava (2014) australijskog novinara i osnivača Wikiliksa, Džulijana Asanža: Budućnost počinje u Srbiji. Tu budućnost, kroz procese društveno – političkih akcija i reakcija, decenijski razrađuju plaćeni najamnici.

Miroslav Kuka
Safe hand / Sigurna ruka (2002)
(Niš / Srbija – privatna kolekcija)

Versko – građanski rat u SFRJ predstavlja reviziju Konferencije u Jalti (održana 4 – 12 februara 1945.) gde su Ruzvelt, Staljin i Čerčil doneli odluke o izgledu sveta posle Drugog svetskog rata. Pariska mirovna konferencija (održana 18 – 21 januara 1918.) gde su ustanovljeni mirovni sporazumi i granice između Saveznika i poraženih Centralnih sila, predstavlja reviziju Berlinskog kongresa (održan 13 juna – 13 jula 1878.), gde su evropske sile (Nemačka, Rusija, Francuska, Italija, Velika Britanija i Austrougarska) i balkanske države (Srbija, Crna Gora, Rumunija i Grčka), izvršile reviziju Sanstefanskog mira (potpisan 3. marta 1878.) kojim je završen Rusko – turski rat (1877 – 1878). Ako budućnost počinje u Srbiji, trenutno se sprovodi revizija čega?

Političkoj anarhiji tj. bezvlašću u Srbiji (kulminirano padom nadstrešice – sumnjive pozadinske priče), suprostavila se pučistička anarhija tj. “opštenarodni bunt” predvođen studentskim protestima.
Najamnici, tj. izvođači radova u režiji sile, primarno sprovode reviziju suverene nacionalne države, tj. na primeru Srbije pokazuju “studiju izvodljivosti” budućih globalističkih procesa razdržavljenja, i zato budućnost počinje u Srbiju, ali ne u smislu Asanžove izjave.