Voleo bih da se potreba za ovim tekstom nikada nije javila, jer je tema izuzetno osetljiva. Voleo bih i da je standard u društvu takav da uopšte ne treba polemisati o tome da li se lekari ponašaju profesionalno i, pre svega, ljudski. Nažalost, čini se da je u velikom broju slučajeva situacija drugačija.
Primećujem da je sve veći broj situacija u kojima lekari postupaju neljudski i nesavesno, kao da nikada nisu položili zakletvu i kao da nikada, pre svega, nisu bili ljudi. Nažalost, nisam jedini koji deli ovakvo mišljenje. Mnogi ljudi u mojoj okolini vide stvari na isti način, a i sami smo svedoci da u medijima neretko ispliva na videlo neka lekarska greška koja je uzrokovala tragičan ishod. Taj život se ne može vratiti. Bilo je šta je bilo, ali činjenica ostaje — lekar je pogrešio. I ne samo to, već je vrlo često bio nezainteresovan da pomogne nekome kome je pomoć bila neophodna, što je apsolutno nedopustivo.
Na ličnom primeru, nažalost, moram da iznesem jedan stav i jedno iskustvo koje se odigralo pre nekoliko godina. Moja majka je bolovala od karcinoma i u jednom trenutku bolest je toliko uznapredovala — uz, rekao bih, i upitno lečenje od strane lekara, ali o tome neću sada — da je postala neophodna svakodnevna kućna nega od strane hitne službe i lekara iz hitne pomoći.
Bilo je dobrih ljudi, ne mogu i ne želim da kažem da nije. Međutim, desio se jedan slučaj koji me je duboko zaboleo i koji je potvrdio sve ono o čemu sam ranije pisao. Izvesna doktorka iz hitne pomoći došla je po pozivu. Videla je da je moja majka u izuzetno lošem stanju, ali takvom da je, uprkos svemu, mogla da čuje i nas i njih.
Kada smo insistirali da doktorka uključi terapiju — u ovom slučaju infuziju — kako bi se majka barem malo osvežila i nadomestio nedostatak hrane i vode koju više nije mogla da unosi, doktorka je, na sav glas, pred svima, pa i pred mojom majkom, rekla:
„Što bismo uključivali, ona je svakako gotova.“
Nisam čovek sklon nasilju. Nisam čovek koji mrzi. U tom trenutku sam se suzdržao, iako mi je svašta prolazilo kroz glavu. Samo sam snažno insistirao da uradi ono zbog čega je došla. Upamtio sam njeno ponašanje i tada shvatio da ona, bez obzira na to šta u njenoj diplomi piše, nije ni lekar ni čovek.
Smatram da Bog sve vidi i da će jednog dana svima nama suditi. Nažalost, ovakvih slučajeva ima mnogo. Previše. Sve mi se više čini da su lekari, u velikoj meri, izgubili svest o tome šta rade i da su izgubili savest prema ljudima kojima bi morali da pomažu.
Ivan I.
Kakav je Vaš stav po ovom pitanju? Ostavite svoj komentar ispod teksta ili objavite svoj tekst na našem portalu, veoma lako i besplatno klikom OVDE.
