Više od 25 godina prof. dr Miroslav Kuka se bavi digitalnom umetnošću, neposredno upoznajući svetska legalna i ilegalna tržišta umetnina. Koliko su legalna tržišta legalna, a koliko su cene umetnina realne, autor je pre 15 godina opisao u svom tekstu “Kritika komercijalizovane umetnosti” postavljenom na njegovom sajtu. Taj tekst, nesmanjene aktuelnosti do danas, sa par autorovih dodataka prikazujemo u celosti.
Postoje različiti načini da se umetničko delo proda ili kupi. Aukcijska prodaja je jedan od najkomercijalnijih oblika ovog tržišnog takmičenja, koji cene umetnina neretko čini previsokim. Dve najveće aukcijske kuće Kristi i Sotbi, koje godišnje organizuju dve centralne aukcije u maju i novembru, kontrolišu oko 90% svetskog umetničkog tržišta čija je vrednost preko 15.000.000.000 $. Propozicije ugovora koje aukcijske kuće sklapaju sa zainteresovanim stranama, kod Kristia se kreću u rasponu od 17% na iznose do 90.000 $, a sve preko toga se naplaćuje 10%. Sotbi naplaćuje 15% na iznose do 100.000 $ a preko toga iznosa naplaćuje 10%. Istorija aukcijske kuće Kristi počela je 1776. godine kada je Džems Kristi (1730 – 1803) ovaj posao započeo u Londonu. Kristi danas organizuje prodaje u više od 100 zasebnih kategorija, obuhvatajući sve vidove dekorativnih umetnosti, antikviteta, automobila itd. Istorija aukcijske kuće Sotbi počela je 1744. godine kada je knjižar Samuel Bejker započeo ovaj posao, dajući ime kompaniji po svom nećaku Džonu Sotbiju (1740 – 1807). Sotbi je među prvima početkom 90-tih godina prošlog veka otpočeo eru Online aukcija prodajući: slike, skulpture, garderobu poznatih ličnosti, fotografije, itd. Tako je fotografija Brusa Nojmana Svetlosna zamka za Henri Mura br.1 prodata za 340.000 $, što je duplo više od procenjenog iznosa, a Autoportret Sindi Čerman u renesansnom kostimu iz 1989. godine dostigao je cenu od 270.000 $ (procenjena i početna vrednost je bila 55.000 $).
Početkom 90-tih godina prošlog veka, azijske zemlje (posebno Japan), postaju dominantni kupci na svetskom tržištu umetnina. Tako je Ryoei Saito (1916 – 1996), tadašnji predsednik “Daishowa Paper Manufacturing”, početkom 90-tih godina prošlog veka kupio Renoarovu sliku Moulin de la Galette u Sotbiu za 78.100.000 $ i Van Gogovu sliku Portrait of doctorGachet u Kristiu za 82.500.000 $. Posle ove kupovine, cene više nisu mogle da se kontrolišu.
Vincent Willem van Gogh (1853 – 1890)
Portrait of doctor Gachet (1890)
82.500.000 $
Pierre – Auguste Renoir (1841 – 1919)
Moulin de la Galette (1876)
78.100.000 $
Međutim, krajem 1997. godine pokrenuta je istraga FBI koja je ukazivala na učešće Kristia i Sotbia u dogovorenom nameštanju cena, odnosno povećanju interesnih rata sa 10% na 15% za iznos do 50.000 $, a za sve iznad toga 10%. Advokati su navodno posedovali i podatke o listama sa imenima važnih kolekcionara koji su bili izuzeti od novouvedenih interesnih cena, a koje su ove kuće zajedno formirale. Cene određenih umetnina toliko su se preuveličavale da se sumnjalo u organizovani kriminal po pitanju „pranja“ velike količine novca. Po američkom zakonu bilo kakvo nameštanje interesnih iznosa, kojima se sprečavaju kompetitivni načini vođenja poslova, predstavlja ilegalan način obavljanja trgovinskih transakcija i podleže strogim novčanim i zatvorskim kaznama.
Međutim, bez procesuiranja aktera ove afere na tržištu umetnina ali i šire, svega deset godina kasnije, krajem 2010. godine, od strane istih aukcijskih kuća, prodaju se slike osnivača pop – arta, koji predstavlja protivtežu tehnikama i konceptima apstraktnog ekspresionizma i koji veliča tehnike masovnih medija i ikone popularne kulture. Naime, po enormno visokoj ceni prodaje se slika Roja Liktenstajna OHH … ALRIGHT… u Kristiu za 42.600.000 $ i slika Endija Vorhola Coca Cola u Sotbiu za 35.300.000 $.
Roy Lichtenstein (1923 – 1997)
OHH… ALRIGHT… (1964)
42.600.000 $
Andy Warholl (1928 – 1987)
Coca Cola (1962)
35.300.000 $
Ako pođemo od premise da su ikone pop – arta, kao i njihovi afirmisani prethodnici iz vremena komercijalizovane umetnosti (bilo kog umetničkog vida izražavanja), nikada stvarani i stvoreni sami od sebe, pomoću svojih umetničkih dela, bitno različitih od dela drugih, možemo se pitati koja su pravila u selekcionisanju “umetničkih ikona”. Osnovno pravilo komercijalizovane umetnosti glasi: prvo lice, tj. afirmisanog umetnika, uvek i jedino stvara neko drugo, treće… lice. Ta druga lica su nepregledna infrastruktura onih koji tržišno pripremaju umetnička dela za prodaju, a odabrane pojedince za buduće “umetničke ikone”: kritičari, analitičari, mediji, agenti prodaje, kolekcionari, mecene, korporacije… i na kraju same aukcijske kuće: Kristi, Sotbi, Filips, itd. Po nepisanom pravilu, “umetničke ikone” se najčešće selekcionišu iz marginalnih društvenih tj. umetničkih krugova, a potom stvaraju na način koje je opisao francuski dramski pisac Onore de Balzak (1799 – 1850) rečima: slava je 12.000 franaka potrošenih za novinske članke i hiljadu dukata za ručkove.
Stoga se možemo pitati, da li je umetnost proklamovana lepota izražavanja kroz podražavanje (Platon), uzvišeno oponašanje prirode (Seneka, Epistole, 65/3), moralno objavljivanje civilizacije i duhovno zračenje naroda (T. Browne, Medici I), kritika stvarnosti (A. Graf, Evo čoveka, 840) ili je umetnost puko sredstvo kojim se makijavelistički ostvaruju određeni ciljevi, apsolutno otuđeni od umetnosti a pogotovo od umetnika. U prilog navedenog ide činjenica da je većina afirmisanih umetnika, svoja stvaralačka vrednovanja dobijali posle smrti ili neposredno pred smrt, kada je prethodno navedenoj infrastrukturi, umetnikova smrt bila sasvim izvesna. Ovaj cinizam, kao jedan od pravaca razvoja komercijalizovane umetnosti, najbolje oslikava francuski dramaturg Adrien Dekurasel (1821 – 1892) rečima: Remek – delo je dete, koje se krsti posle smrti njegovog oca. Dakle, na procenu umetničkog dela, izraženog preko njegove tržišne vrednosti (cene koštanja), ponajmanje utiče samo umetničko delo.
https://kuka-grosmeister.com/video-gallery/
https://kuka-grosmeister.com/video-muzej-1/
Navedeno nas vraća u Platonovo vreme i njegovo potcenjivanje umetnosti, koje se ne temelji samo na pragmatičnim razlozima, već i na bezvrednoj saznajnoj funkciji umetnika. U osnovi, Platonovo nerazumevanje umetnosti nalazi se u njegovoj esteckoj koncepciji mimezisa (podražavanja), što komercijalna umetnost nesvesno prihvata. Ukoliko je jedan od ciljeva umetnosti što vernije oponašanje realnih predmeta, a ti su realni predmeti po Platonu sama sena ideja, onda umetnost ništa drugo i ne radi, već podražava podražavano, ona je sama sena, koju stvaraju i od koje žive oni koji su u seni umetnosti, tj. trgovci. A ti trgovci su upravo oni koji stoje pred umetničkim delom kao volovi i magarci, kada umesto očekivanog sena u jaslama nađu dete (Ad. Pichler, Dela III, 189). Stoga je sa ove distance razumljivo, što je za Platona realan sto, vredniji od slike stola. Dakle, oni koji umetnost ne stvaraju, već od prodaje umetnosti žive, oni ubijaju umetnost svojim neznanjem, tj. stvaranjem i decenijskim favorizovanjem “dekadentnih umetničkih pravaca”, kao i….
Francuska krilatica umetnost zbog umetnosti govori da je umetnost sama sebi svrhom, ne sme imati drugih ciljeva, niti postati sredstvom, što danas zasigurno jeste. Ukoliko je konačni cilj nauke istina a umetnosti uživanje, koliko je potrebno napora za ubeđivanje ljudi da uživaju u današnjoj proklamovanoj umetnosti?
Kako bi slikovito prikazao apsurdnost umetničkog tržišta u Srbiji, fiktivno sam 2018. godine prodavao sliku Zima iz svoje privatne kolekcije….
Ignjatović (N.N. slikar)
Zima (1962)
20.000 ↔ 575.000 din.
https://kuka-grosmeister.com/video-trziste/
Takođe, ništa manje bitna je i pretrpanost komercijalizovane umetnosti falsifikatima. Sredinom 2013. godine u madridskom “Circulo de Bellas Artes” postavljena je izložba “Proyecto Fake”, posvećena najvećem slikarskom falsifikatoru Elmiru de Horiju (1906 – 1976). Tokom 30 godina duge karijere, smatra se da je uradio oko 4.000 falsifikata, koji su se našli u prestižnim kolekcijama pod imenima: Pikasa, Modiljanija, Matisa, Degaa, itd.
Jedan od najplodonosnijih svetskih slikara, pejzažista i začetnik francuskog impresionizma Kamij Koro (1796 – 1875) u svom stvaralačkom opusu ima oko 2.000 autorskih slika, ali je godinama paralelno radio i falsifikate. Po slikarskim kuluarima se može čuti da se samo u američkim muzejima nalazi par hiljada njegovih kopija originalnih dela.
Hrvatski kolekcionar i trgovac umetninama Ante Topić Mimara (1898 – 1987), u periodu posle Drugog svetskog rata, čak je zastupao interese naše države u procesu reparacije. Njegov muzej koji je u Zagrebu otvoren 1987 godine, britanski likovni kritičar Brajan Sjuel (1931 – 2015) je nazvao sramotom Hrvatske, a Mimaru imenovao jednim od najvećih svetskih falsifikatora i varalica → krst od slonovače „Cloisters Cross“ iz 12. veka, Mimara (pravo ime Mirko Maratović) je 1963 godine prodao Metropoliten muzeju u Njujorku za 600.000 dolara, da bi se naknadno utvrdilo da je falsifikat.
U svetu komercijalizovane umetnosti jedino se sa sigurnošću može tvrditi da je istina prava retkost, i da je njena ponuda uvek veća od potražnje. Po rečima švajcarskog pisca Luisa Dumura (1863 – 1933) ljudi nikada ne traže istinu, oni jedino traže da im se sakrije laž.
Miroslav Kuka
Truth / Istina (2004)
(Nansi / Francuska – privatna kolekcija)
Larpurlartizam kao estetska teorija koja nas uči da je jedini cilj umetničkog dela da bude lepo, bez ikakve društvene ili moralne funkcije. Po meni, svrha umetnosti je upravo navođenje na razmišljanje i slanje poruke, pored bazične estetske funkcije. Komercijalizacija je beć devijacija koja umetnost pretvara u robu.
Skoro nisam pročitao opisan i dokumentovan tekst poput ovog. U stilu stare srpske novinarske škole, kojoj pokušava parirati sadašnje „istraživačko novinarstvo“. Uživao sam čitajući, sve pohvale.
Sa više različitih pozicija, lep prikaz hronologije obesmišljavanja onoga što je isti taj čovek, prethodno smisaono stvarao – Ecce Homo.
„Prvo lice, tj. afirmisanog umetnika, uvek i jedino stvara neko drugo, treće… lice.“ Dodao bi da je to model u svim društvenim sistemima kroz čitavu istoriju. Dubok naklon profesoru, fiktivna prodaja slike „Zima“ je remek – delo na svoj način.
Po opisanom modelu se razvijaju svi vidovi umetnosti… Ništa novo ali je lepo podsetiti se. Bravo za prodaju slike „Zima“…
Mimara jeste bio varalica, ali koliko je bilo potrebno „životne umetnosti“ (bio je prijatelj sa Hitlerom, Titom i Musolinijem), da bi se u njegovom stilu živelo ceo život. Pohvale „Ličnom stavu“ na ovako kvalitetnom tekstu.
Tekst je više od informativnog, pre bi ga nazvao edukativnim.
Ceo svet je zahvatila opšta regresija, a pošto umetnost pokreće i razvija društva, prirodno je da od sunovrati umetnosti započne proces društvene regresije.
Čovek objasnio čitavu istoriju umetnosti, od kad se komercijalizovala, u jednom tekstu. Posebno put stvaranja „umetničkih ikona“… toliko novca za novine, toliko novca na ručkove i stvoren autoritet, dela su nebitna.
‘Komičar’ banana zalepljena selotejpom prodata je nedavno za 6,2 mil $. Nekada su umetnička dela bila doradjivana a sada je sirovo stanje predmeta početak i kraj umetničkog angažmana. Mnoga ‘umetnička’ dela kao i ta banana su u stvari simbol toga da apsurd vlada na svim poljima, a mi koristimo situaciju i profitiramo.
U Narodnom muzeju Srbije se nalazi Kamijeva slika „Pašnjak“, trebalo bi proveriti da sam sebe nije plagirao. Tekst je lepa sistematizacija kritike ne samo komercijalne, već savremene umetnosti uopšte, koja po pravilu ne mora biti isključivo komercijalna.
Zbog Mimare su italijani imali potraživanja nekoliko umetničkih slika iz zbirke Narodnog muzeja. Lepo je što postoje ljudi koji ne zaboravljaju, ali po prirodi stvari oni se malo toga pitaju u sistemu državnih
institucija koje odlučuju.
Raspon u kome je autor teksta na slikovit način prodavao i prodao svoju kolekcionarsku sliku, sve objašnjava: “jedna slika / video, hiljadu reči”.
Da čovek ne poveruje kad pročita…?!
Dajte nam još ovakvih tekstova!
Od umetnosti do novca, sve je manje umetnosti a sve više novca.
Opšti trend propasti, ispraćen preko komercijalizovane umetnosti.
Odličan tekst !