Roditeljstvo kao post: Jesmo li zaboravili suštinu?
Ovu temu nisam tražila. Ona je pronašla mene, sasvim slučajno, u jeku praznika.
Post se obično shvata kao odricanje od užitaka, umerenost, pročišćavanje uma i tela, način vraćanja suštini sebe samog. Sve više ljudi oko sebe srećem da poste – samo sredom i petkom, petkom, na crveno slovo, ili pak ceo post. Nebitno, svako se pronađe tamo gde oseća.
Ali način na koji neki ljudi poste mi u poslednje vreme jako upada u oči – nikada nije postojao veći broj gurmanluka i specijaliteta! Kao da ljudi koji poste ne žele da osete da poste. Kao da je cilj da postiš, ali da se pritom tako obilno hraniš da ti post prođe što „bezbolnije“, da ne bi slučajno čovek ostao željan nečega jedan, tri, sedam ili četrdeset dana. Posni kačkavalj, posna pica, posne torte, posni sladoled, posni hamburgeri… U očekivanju sam posnog pečenja.
Da li je roditeljstvo post sa „prečicama“?
Mnoga roditeljstva u današnje vreme liče upravo na to – na posne gurmanluke! Pribegavamo svim mogućim pomagalima i sredstvima da nam to roditeljstvo što lakše prođe, da ga ne osetimo, baš ako ne mora, svom svojom težinom. Prva ću baciti kamen na samu sebe, pa vi nastavite.
U čarobnoj vrtešci vremena, period otkada se dete rodi ispunjen je svakakvim izazovima, mukama, radostima, bolovima, „govancima“ i znate već… Posežeš za ovim, posežeš za onim, slušaš savete, guglaš, zoveš Halo Bebu, pitaš druge mame… Svako nudi svoju pomoć iz iskustva – za tvrdu stolicu, za meku stolicu, za nicanje zubića, za grčeve, za dojenje, za dohranu, za „nemoj na ruke“…
Nisam zaista neka zla mama koja muči svoju decu, ali mogu da kažem da nisam pokušavala da se služim nekim „prečicama“ za neke normalne životne procese. Nicali su im zubići, i da, balavili su, glodali, bili su nervozni, ali nisam videla poentu u davanju tabletica ili ostalih pomagala u jednom prirodnom procesu koji se odvija kod svakog živog ljudskog bića. Starije dete nikada u životu cuclu ili flašicu nije htelo da stavi u usta. Mlađa je cuclu koristila do 5 meseci i onda je sama bacila i više nije htela.
Beba plače – uzmi je!
Beba plače – prosto je – uzmi je. Čim je spustiš – opet plače. Naravno, hoće tebe opet i ja ne vidim ništa neprirodno u tome. Zašto bežimo, skrivamo se od bebe, učimo je da zaspi bez nas? Naviknuće se na šta, na tebe, na mamu? Je li to problem? Ko je tu bitan, beba ili mi? Mnoge stvari su korisne, ali samo za nas, ne i za njih. Zašto pokušavamo da ugodimo sebi i svojim potrebama pre nego bebinim?
Naravno, masa stvari je korisna, štedi vreme, pomaže nam da izvedemo ono što inače ne bismo mogli, ali gde je tu kraj? Olakšati roditeljstvo maksimalno da minimalno osetiš njegov uticaj na život?
Čini mi se dragi moji da smo nekako preterali u svemu tome, da smo se izgubili. Želimo decu, ali sa što manje pratećih efekata. Želimo apsolutno isti način života kao pre njih, a to nije moguće. Ne verujem instagramima, fejsbucima, tikovima i tokovima – ne postoji lako roditeljstvo! Ovo je najkompleksniji i najzahtevniji posao koji ste ili ćete ikada raditi i to bez naknade, na uštrb mnogih drugih bitnih stvari u životu. Nekome je to okej, a neko nikada ne može da se pomiri sa time.
Na kojoj ste vi strani klackalice?
Kuguarka
Kakav je Vaš stav po ovom pitanju? Ostavite svoj komentar ispod teksta ili objavite svoj tekst na našem portalu, veoma lako i besplatno klikom OVDE.
