,,Svaki put kada odeš ja po malo umrem…“ deo je teksta jedne od pesama Srđana Marjanovića i ovaj deo teksta savršeno opisuje moja osećanja, moj lični stav o tome kako se uglavnom čovek oseća prilikom rastanka sa voljenom osobom.
Kada nekog zavolite, rastankom se, po mom mišljenju podrazumeva čak i to kada se ne vidite recimo neko vreme, bilo da je to period od 10 dana, mesec dana, nekoliko meseci, godina… Ne mora to uvek biti trajni rastanak, mada je on ujedno i najteži. Saki put kada se rastanem na neko vreme i ne viđam voljenu osobu svaki dan, ja po malo umrem. Po malo, jer to je sastavni deo mog života! Moje srce se hrani tim prisustvom i samim tim nekako se mozak i telo drugačije ponašaju kada odjednom nisi neko vreme sa tom osobom.
Ne pričam ovde samo o ljubavnim vezama, već i prijateljima, rođacima, svim voljenim ljudima! Dešava se, gledam u nekoj svojoj okolini, to da ljudi prave pauzu u prijateljstvu i ljubavi. Ja se pitam kakva je to pauza ukoliko vam neko znači? Zbog čega treba praviti pauzu? O ovome će svakako biti posebna tema, ali eto dobrog pitanja za razmišljanje.
Ja sam takav da sa osobama koje mi znače u životu (nema ih puno ali su zlata vredne!) mogu da se viđam svakoga dana, koliko god to trajalo vremenski i uvek imamo teme za razgovor! Ne mogu da opišem koliko mnogo mi to znači i da sam u njihovom prisustvu življi nego ikada, jedva čekam novi dan, novo viđanje!
Za mene je voljena osoba poput SUNCA – izvor života, topline i svega lepog! Kako vi podnosite rastanke, da li vi na neki način po malo umrete kada se rastanete sa nekim? Voleo bih da čujem i vaš stav na ovu temu.
I.I.
UKOLIKO I VI ŽELITE DA PODELITE SVOJ STAV, KLIK OVDE!
