S obzirom na to da sam lekar, pedijatar, bila sam sa decom iz Beograda, iz škole na Vračaru (prvi i drugi razred) na super kampu. Povela sam i svoju ćerku da se malo druži. Jedna učiteljica u dogovoru sa mnom rekla je da će moja mala biti sa njenim razredom. Odlično, taman malo kontrole!
Prvo što sam primetila : nijedno dete nema mobilni, tablet… ništa. Razmišljam u sebi:
Da li je moguće?
Vrlo jasno, ali za današnje vreme ,,šokantno“ objašnjenje nastavnika. ,,Imaju pravo od 15 do 15:30 da se jave roditeljima, sve važne informacije biće postavljene u Viber grupi.“ Epilog toga je situacija da se u 15h od celog razreda njih petoro javilo roditeljima.
U jednom delu dana smo otišli na izlet, tj. šetnju. Deca su sela pod orah i pevala pesmu „Ovo je Srbija“. U datom trenutku razmišljam da li ja ovo sanjam ili se realnost malko promenila. Uveče mi je učiteljica rekla da pošaljem svoju ćerku kod nje u sobu. U meni se javlja misao: ,,Šta li je uradila sada?“. Nestrpljivo očekujem da se vrati, prolazi vreme a nje nema. Nešto mi ne da mira, odem do sobe, odškrinem vrata i zatičem neočekivani prizor: Deca leže kod učiteljice na krevetu, ona čita bajke. ČITA BAJKE!?… Da li je moguće da to još uvek neko radi?
Naravno da sam ja svojoj deci čitala, naročito starijem detetu (sinu). Drugo dete je rođeno 14 godina kasnije, te joj bajke nisu držale pažnju. A sada ipak sluša… ona sluša! Zanimljiva činjenica leži u tome da je učiteljica mlađa osoba, što svemu daje posebnu draž.
Eh da nam je više ovakvih učiteljica, vaspitačica, profesorki, ne bi planule karte za Bajin koncert (više o tome pročitajte OVDE), ne bi se lektire ,,čitale“ online…
Naravno da tehnologija napreduje, ali ne ide baš sve kako treba. Počeli smo da se igramo Boga. Malo smo previše ,,skočili“, pre nego što smo rekli hop!
Kakva će nam biti deca, to je sada najmanje u našim rukama. Vrlo ste svesni zašto je to tako!
Ceca
UKOLIKO I TI ŽELIŠ DA PODELIŠ SVOJ STAV, KLIK OVDE!
