Čitaš tako po portalima raznorazne tekstove – prepuštena sama sebi, deca se ne javljaju, unuci ni u najavi… i prvo pomisliš: ,,ma, neke porodične stvari, ko zna šta se krije iza cele priče“.
E onda eto, igrom slučaja ili baš namerno, počneš da radiš u Hitnoj pomoći. Pri prvom dolasku na posao, kolege ti kažu: ,,nagledaćeš se svega„. Verujem im jer su oni ipak tu po 20 i više godina, imaju iskustva!
E onda kreneš u kućne posete, po selima i zabitima, za koje ni ne znaš da postoje.
Siromašnih ima svuda: kako u gradu, tako i na selu, ali ove priče o ,,odbačenim ljudima“ ne mogu da te ostave ravnodušnim, barem mene! Verovatno i na to navikneš vremenom. Surovo, ali istinito!
Kreće radni dan, zapalo nam se da vozimo neku baku. U tom putu slušam razgovor između nje i komšinice, i ne verujem šta čujem. Priča je sledeća:
Ona u kućerku, u nekom selu ,,na kraju sveta“ , bez struje, diže sina i unuke u nebesa pričajući o njima. Oni intelektualci, žive daleko od nje. Uključujem se u razgovor i na svako moje blago ukazivanje na to da nije sve tako idealno s obzirom da je retko posećuju, čak i u najlošijim trenucima, ona odgovara novim pohvalama. Ne može (ili ne želi) reći ništa protiv dece, MAJKA je to!
Da opišem kako ona izgleda: Ima 85 godina, suknju vezala kanapom, na nogama pet pari čarapa (ako to mogu tako nazvati), neke stare patike od kojih je napravila papuče.
Ostavljamo je na bolničkom prijemu, pitaju me kolege ko će doći po nju. Odgovaram: ,,NIKO„.
Teško je svima u ovoj situaciji, ali tako je, kako je…
Dugo razmišljam o tom odgovoru. NIKO…daleko, daleko živi, deca još dalje. Centar za socijalni rad će odraditi svoje u ovoj situaciji, ali,
da li je baš morao da bude NIKO?
Ceca
UKOLIKO I VI ŽELITE DA PODELITE SVOJ STAV, KLIK OVDE!
