EMOCIONALNA EVOLUCIJA: Ambivalencija i nasledni emocionalni kapaciteti – najnovija istraživanja

Najvažnija karakteristika savremenog društva je neprekidna promena. Zahvaljujući informatičkim revolucijama, razvijene zemlje napuštaju koncept industrijalizacije i okreću se uslužnim delatnostima. Savremeno društvo se preobražava u postmoderno, koje sve više sumnja u dosadašnja naučna objašnjenja. Međutim, nametnute društvene okolnosti nisu promenile razlike u definisanju naučnih u odnosu na ostale oblike stečenih znanja. Naučna znanja odlikuje objektivna istinitost, visok stepen uspešne primene u praksi, predviđanju toka događaja, a da bi to postigla, svaka nauka ima određeni predmet svog izučavanja.

Najnovija istraživanja dr Miroslava Kuke (nosilac i finansijer istraživačkog projekta), dr Joveta Talevskog i dr Ivana Jankovića, o uticaju permanentnih društvenih promena na nasledne emocionalne kapacitete kod čoveka, objavio je “Američki časopis za ljudsku psihologiju” iz Vilmigtona, uz najviše recenzetske ocene.

dr Jove Talevski, dr Miroslav Kuka, dr Ivan Janković

https://doi.org/10.54536/ajhp.v2i1.2598

Autori navode da je britanski filozof i matematičar Bertrand Rasel primetio da naučnici koji misle da izučavaju neki prost fenomen, vremenom shvate da je pitanje, npr. „zašto je nebo plavo?“ mnogo komplikovanije nego što su mislili. Na isti način pitanje „šta je emocija?“ nudi odgovore koji su ispunjeni neodređenostima, koji nemaju jasna definisanja, zato jer su emocije kompleksne, uporedo daju odgovore na mnoga pitanja i filozofske dileme.

Emocija je proces koji se pokreće kada određena situacija, koja može biti spoljna (neki događaj ili osoba) ili unutrašnja (neka misao ili senzacija) dovede do promene u našem telu, ponašanju i opažanju, koje se višestruko manifestuje: Fiziološka manifestacija se pokazuje kroz fiziološke promene: pojačano lučenje hormona, ubrzano disanje, ubrzan rad srca, itd. (što su fiziološke promene jače, to je snažniji doživljaj emocije). Izražajna manifestacija se pokazuje preko gestikulacija, plača, smeha, promena u boji glasa itd. (ova manifestacija emocije je kombinacija verbalne i neverbalne komunikacije, sa ciljem prenošenja poruka kako se osećamo, šta nameravamo uraditi i šta očekujemo od drugih). Subjektivna manifestacija se pokazuje preko ličnih doživljaja: ljubomore, ljutnje sreće, tuge, straha, itd. (ove manifestacije nas usmeravaju na razmišljanje kako da kontrolišemo okolnosti sa kojima se susrećemo). Zato se može reći da su emocije rezultat složenog međuodnosa kulturnih, sociostrukturnih, kognitivnih i neuroloških sila, a naš cilj je da shvatimo kako su one povezane.

dr Miroslav Kuka

Neurološku determinisanost muških i ženskih emocija dr Miroslav Kuka je opisao u svom naučnom radu „Psiho – fizički, neurološki i sociološki dualizmi polova u funkciji nekompatibilnih muško – ženskih zajednica“, koji je uz najviše recenzentske ocene objavio “Američki časopis za primenjenu nauku i tehnologiju“ sa sedištem u Njujorku.

https://theusajournals.com/index.php/ajast/article/view/1238

Navedeno istraživanje dr Miroslava Kuke preneli su i mediji u Srbiji.

Autori navode da se emocije najčešće kategorišu na osnovne i složene. Osnovne emocije se  javljaju od rođenja (i kod slepih ljudi), izražavaju se na jednake načine, nebitno od kulture kojoj pripadamo (npr. gubitak drage osobe nas čini tužnima), izazivaju ih relativno jednostavne situacije, mogu se identifikovati na osnovu mimika lica, imaju specifičnu organsku osnovu, itd. U osnovne emocije ubrajamo šest emocija: ljutnja, radost, tuga, strah, gađenje i iznenađenje. Sagledavano kauzalno, svaka osnovna emocija ima svoj uzrok i posledicu, npr. radost je uzrokovana ostvarenjem neke od želja, a za posledicu ima usvajanje ponašanja koje dovodi do prijatnog osećanja.

Za razliku od osnovnih, složene emocije se razvijaju tokom odrastanja kroz različita lična iskustva i socijalne interakcije, tako da se ljudi međusobno razlikuju u njihovom doživljavanju i izražavanju. Složene emocije su npr. ljubomora, ljubav, sram, itd. Ove emocije najčešće predstavljaju kombinaciju dve ili više emocija, ili različit intenzitet nekih od osnovnih emocija (npr. bes je ljutnja jakog intenziteta, a ljutnja se može tumačiti kao kazna koju sami sebi dajemo zbog nekog ponašanja).

Autori su u svom istraživanju pošli od premise da se savremene društvene promene manifestuju u svim sferama života, a kao uzroci za posledicu imaju pojedinačna i društvena adaptiranja na te promene. Emocionalna adaptiranja čoveka na promene su različita(ljutnja, radost, tuga, strah, gađenje, iznenađenje), ali uzrokovane društvene promene, posledično iniciraju i emotivne promene i dopune.

Prva industrijska revolucija počela je tokom naglog društvenog razvoja u drugoj polovini XVIII veka, kada se ručna proizvodnja počela zamenjivati mašinskom. Druga industrijska revolucija (tzv. tehnološka industrijska revolucija), nastaje između 1870 – 1914. godine, a obeležava je pronalazak električne energije i masovna proizvodnja (Ford Motor je prva kompanija koja je počela koristiti linijsku proizvodnju). Treća industrijska revolucija (tzv. digitalna industrijska revolucija) počinje sredinom XX veka, a obeležava je prelazak od analogne elektronike i mehaničkih uređaja, na digitalne tehnologije koje koristimo danas. Četvrta industrijska revolucija nam donosi promene u robotici, veštačkoj inteligenciji, nanotehnologijama itd. Ovim progresivnim društvenim pojavama, moramo dodati preko sto vođenih ratova u periodu 1914 – 1918 (Prvi svetski rat) do 2011 – 2023 (rat u Libiji, Siriji, Afganistanu, Ukrajini, Izrealu, Palestini, Nagorno Karabahu…) čiji su rezultati teritorijalne, demografske, ekonomske… katastrofalne posledice.

Autori navode da društveni uzročnici moraju za posledicu imati promene kod čoveka, te ukazuju da se osnovne emocije kod čoveka (ljutnja, radost, tuga, strah, gađenje, iznenađenje) moraju dopuniti nekom novom emocijom, nastalom usled permanentnih društvenih promena. S obzirom na generacijsku izloženost ljudi permanentnim društvenim promenama, ta nova osnovna emocija je ambivalencija, počinje se javljati od rođenja, i uočavati kod sve većeg broja ljudi, nebitno od njihovog kulturnog nasleđa. Ambivalencija se u psihoanalizi koristi da opiše postojanje suprotnih osećanja prema istom objektu (osobi, predmetu, pojavi). Na primer, čovek se raduje novom tehnološkom dostignuću, jer će ga konformistički koristiti, ali ga isto  dostignuće zabrinjava, izaziva strah, itd. jer ne zna u kom cilju će se koristiti (npr. čekićem možemo ukucati ekser, ali i ubiti čoveka), tržišno će smanjivati potrebu za zaposlenjem a povećati ponudu za kojom nema potrebe (gubitak posla i egzistencije).

Takođe, autori konstatuju, a na osnovu komparativnih analiza unutar savremenih bračnih zajednica, da je ambivalencija sve prisutnija, tj. prema bračnom partneru se u isto vreme oseća ljubav, radost… ali i ljutnja, mržnja… Dakle, ambivalencija je nova osnovna emocija kod čoveka, produkt permanentnih društvenih promena, koja se u isto vreme manifestuje preko različitih, suprostavljenih osećanja (ljubav, radost, ljutnja, mržnja), prema istom objektu (osobi, predmetu, pojavi).

Autori navode primere koji upućuju na svakodnevnu izloženost savremenog čoveka ambivalentnim emocijama; Većina muškaraca uživa, raduje se gledajući fudbal, ali je današnja ponuda i potražnja za fudbalskim utakmicama, u odnosu na nekada, u neskladu tj. savremeni čovek je zatrpan ponudom. Uzrok tj. velika ponuda, osećanje nekadašnje radosti posledično transformiše u suprotno osećanje prema istom objektu (gledanju fudbala), jer inicira pitanja smisla, koji u permanentnoj ponudi fudbala vide besmisao, gađenje, ljutnju…  Takođe, istraživanja pokazuju da žene, za razliku od muškaraca, više vole kupovati. S obzirom na sličan primer velike ponude, žena koja se u kupovini odlučila za konkretan artikal (manifestovana emocija radost), ubrzo zbog utiska boljeg ili lepšeg artikla, koji vidi u velikoj ponudi, formira suprotno osećanje prema prethodnoj radosti tj. izražava nezadovoljstvo, ljutnju itd.

Autori navode da se kod savremenog čoveka, usled različitih ličnih iskustava i socijalnih interakcija, ambivalencija udružena sa strahom (npr. strah za egzistenciju), izražajno i subjektivno manifestuje povećanom samoživosti (sebičnosti). U tom smislu autori su u svom radu predložili da se sebičnost, s obzirom na sve izraženiju zastupljenost, može kategorisati kao manifestovana emocija, koja je determinisana ambivalentnom neodređenosti i latentnim egzistencijalnim strahom, kao posledicom savremenih društvenih promena. Sebičnost se isključivo manifestuje u vođenju računa o sopstvenim potrebama i ličnoj koristi. Sebične osobe ne moraju biti isključivo loše, mogu biti i osetljive (npr. na bol kod drugog) ali retko nude svoju pomoć, jer su primarno motivisani željom da zaštite sami sebe.

Ispitujući psiho – fizičke kapicitete čoveka i njivu naslednu detrminisanost, dr Miroslav Kuka i Marko Krunić su 2020. godine u više naučnih časopisa u Americi, Rusiji, Indiji i Evropi, objavili svoju Kuka – Krunić hipotezu, navodeći da psiho – fizički kapaciteti koje nasledimo rođenjem, bez bitnih uticaja na njihovu promenu tokom života, determinišu opseg naših životnih postignuća. Autori su ovaj zaključak narativno uporedili sa kapacitom računara, koji je naveden u tehničkoj deklaraciji i dobija se po kupovini računara. Slikovito dr Miroslav Kuka navedeno opisuje:

https://www.journalijar.com/article/32356/the-hypothesis-of-the-predetermination-of-individual-psycho-physical-capacities/

https://www.ijsr.net/getabstract.php?paperid=SR20529134541

Navedeni naučni rad je bio jedan od najčitanijih na nivou svetske akademske zajednice u aprilu 2020. godine.

https://kuka-grosmeister.com/krunic-vid/

Istraživanje dr Miroslava Kuke i Marka Krunića preneli su i mediji u Srbiji.

https://www.novosti.rs/c/vesti/politika/968526/sta-kljuc-uspeha-sportu-zivotu-odgovor-dali-nasi-naucnici

Takođe, dr Miroslav Kuka u knjizi “Inteligencija i kritičko mišljenje”, opisuje veći broj komparativnih istraživanja vršenih u poslednjih sto godina, upućujući da je inteligencija kod čoveka primarno determinisana njegovim naslednim kapacitetima, tj. mentalni život se može objasniti predačkim iskustvom i predačkim navikama. Promene od generacije do generacije su objašnjavane isključivo varijacijama u samim genima.

https://kuka-grosmeister.com/inteligencija-pdf/

Na isti način kao psiho – fizički kapaciteti i inteligencija, tako su i emocije determinisane našim, po rođenju nasleđenim „emcionalnim kapacitetima“, koji se tokom života ne mogu menjati. Svaki pojedinac ima svoj način percipiranja i postupanja u određenim situacijama, a za to je odgovoran njegov temperamenttj. spoljni odnos prema svetu, i njegov karakter tj. unutrašnje, mentalne, motivaciono – emocionalne, socijalne, kognitivne karakteristike, koje određuju reakcije na određene događaje. Upravo zbog svog karaktera, ali i okruženja u kojem se nalazi, pojedinac određuje životna pravila kojih se drži u interakciji sa drugima ljudim. Dakle, naša „karakterna procena“ određenog događaja ili pojedinca, aktivira naše „osnovne emocije“, primarno “dominantnu emociju”, koja proizvodi reakciju tj. „emocionalni odgovor“ na određene događaje ili pojedince. Može se zaključiti da npr. kompatibilne bračne parove čine jedinke srodnih „emocionalnih kapaciteta“ tj. emocionalne svesti, za poznavanje sopstvenih i prepoznavanje tuđih osećanja. Međutim, emocionalna kompatibilnost parova, za razliku od osnovnih emocija pojedinaca, može se menjati tokom vremena, zbog raznih psihosocijalnih faktora.

dr Miroslav Kuka

Autor dalje objašnjava da svaki pojedinac poseduje svaku od osnovnih emocija (ljutnja, radost, tuga, strah, gađenje, iznenađenje, ambivalencija), ali je u njegovoj subjektivnoj i izražajnoj manifestaciji, jedna od tih emocija od rođenja dominantna, tj. najizraženija. Ako je od rođenja kod pojedinca izražajno dominantna osnovna emocija radost, ona će se manifestovati i u situacijama izazvane tuge i obrnuto. Na primer, izvor tuge usled gubitka bliske osobe, najčeće se fiziološki manifestuje preko smanjenja otkucaja srca, ubrzanog disanja, tišeg i sporijeg govora, plakanja, podignutih obrva, spuštenih usana itd. Međutim, pojedinac čija je dominantana emocija radost, stanje tuge će brže prevazići, u odnosu na pojedinca čija je dominantna emocija ljutnja, tuga, strah, gađenje, iznenađenje ili ambivalencija. Pojedinac čija je dominantna emocija radost, ne potiskuje tugu, ali je “sebi prikazuje” argumentima koje inicira dominantna emocija tj. radost. Dominantna radost transformiše tugu u blaže izražajnu manifestaciju (npr. ukoliko je umrla osoba koja nam je draga → argumenti osobe čija je dominantna emocija radost najčešće su: “otišla je na bolje mesto”, “život umrlih ostaje u uspomenama živih, dok je se sećamo, živeće sa nama” itd.).

Iz većeg broja ličnih iskustava sa pojedincima koji su od rođenja ljuti, tužni ili radosni (izražajna i subjektivna manifestacija), autori su zaključili da bez većih promena tokom života, ostaju ljuti, tužni ili radosni, nebitno od životnih okolnosti u kojima se nalaze. Zato su autori dominantne emocije kod ljudi, koje se tokom života ne mogu menjati, a manifestuje se fiziološki, izražajno i subjektivno, podelili u tri grupe.

Prvu grupu nazvanu Tiha (boginja sreće), čine ljudi koji čim se probude, ničim izazvano, osim njima samima, kažu „dobro jutro“ i po toj nasleđenoj dominantnoj emociji nastavljaju živeti ostatak dana.
Drugu grupu nazvanu Mojra (boginja dobra i zla), čine ljudi koji nemaju kapacitet da odmah po buđenju kažu „dobro jutro“, već im je potrebno vremena da se podignu na nivo emcionalnog funkcionisanja ljudi iz prve grupe, pa se može očekivati da kažu „dobar dan“. Dok se ne podignu na “nivo dobar dan“, a uvek je pitanje koliko dugo na tom nivou mogu funkcionisati, ova grupa ljudi najčešće funkcioniše kao ljudi iz treće grupe, nazvane Erida (boginja svađe i razdora).
Ljudi iz treće grupe nemaju, niti mogu izgraditi “osnovnu emociju“ da bilo kada kažu „dobro jutro, dobar dan ili laku noć“, nebitno koliko im se ugađalo. Postoji veliki broj kombinacija emocionalnog manifestovanja kod ljudi, ali samo unutar prethodno navedene tri osnovne grupe.

Međutim, opisana komparacija psiho – fizičkih kapaciteta čoveka sa kapacitetom računara, može se primeniti i na emocije. I ako su emocije po autorima determinisane rođenjem, bez mogućnosti bilo kojih drugih uticaja na iste tokom života, postoje okolnosti koje emocije izražajno i subjektivno mogu transformisati. Iz ograničenog broja ličnih iskustava, ali potvrđenih u većem broju ispitivanja iskustava drugih, autori su zaključili da se po rođenju dominantno manifestovana osnovna emocija, može nekim jakim, spoljnim uticajem, transformisati u drugu dominantno manifestovanu formu. Ovaj primer bi se u naraciji sa računarom mogao opisati “resetovanjem” tj. ponovnim pokretanjem računara, vraćanjem na početno stanje.

Uzmimo za primer čoveka (roditelja) kod koga je dominantna emocija strah, koja se najčešće izražajno  manifestuje preko plašljivosti. Zamislimo da se taj roditelj našao u situaciji ugroženosti života svog deteta (npr. dete zarobljeno u zapaljenom automobile, usled saobraćajne nesreće). Dovoljno jakim spoljnim uticajem može se inicirati “emocionalni reset” kod čoveka, koji će probiti neku dotada manifestovanu granicu (plašljivost), uleteti u zapaljena kola i spasiti svoje dete (manifestovana hrabrost). Ovo novo iskustvo može ali i ne mora biti emocionalno usvojeno, kao nova manifestovana forma, tj. strah se može potisnuti ali i ne mora, novootkrivenom i potvrđenom hrabrosti. 

Na kraju, autori smatraju svojim prijatnim dugom da se najsrdačnije zahvale Kuka Mirjani, na nesebičnoj pomoći u organizaciji i tehničkoj realizaciji sprovedenih istraživanja, kojima su redefinisana postojeća tumačenja i klasifikovanja emocija, ali prvenstveno otvorili novi pravci istraživanja na širokom području upoznavanja čoveka.

Ovaj intervju, ekskluzivno samo za naš portal, dao je moj nekadašnji profesor dr Miroslav Kuka.

Ivan Ilić

UKOLIKO I TI ŽELIŠ DA PODELIŠ SVOJ STAV, KLIK OVDE!