Kao iskrenom navijaču Partizana, prethodnih dana me je duboko pogodila i zaokupila tema o odlasku Željka Obradovića iz kluba. To nije samo sportska vest – to je događaj koji se tiče identiteta, emocija i ponosa svakog ko voli crno-bele boje.
Ko je Željko Obradović i šta on znači Partizanu?
To je čovek koji je čitav svoj život posvetio košarci. Kao mlad, bio je izuzetan igrač, a vrlo brzo je postao i trener. Od tada, sve ove decenije, radio je svoj posao besprekorno, sa strašću i posvećenošću koja ga je vinula u sam vrh evropske košarke. U trenerskoj karijeri postigao je ono što nije nijedan trener u Evropi – postao je sinonim za uspeh, znanje i autoritet.
Posebnu simboliku ima činjenica da je svoju prvu evropsku titulu osvojio upravo sa Partizanom, svojim voljenim klubom. Nakon što je prošao gotovo sve najveće evropske klubove i osvajao titule Evrolige gde god je radio, Željko se vratio kući – u Partizan, i to u trenutku kada je klub bio u gotovo bezizlaznoj situaciji. Klub na ivici opstanka dobio je nov život.
Obradović je vratio navijače, duh kluba, poverenje u tim, pa čak i stabilnost finansija kroz rekordnu prodaju karata. Vratio je nadu i ponos. Međutim, njegov uspeh očigledno nije svima prijao. Kada trener dovede klub do tačke na kojoj može da bude samostalan i jak, to ne odgovara svima – naročito ne onima koji klubove doživljavaju kao poligon za politički uticaj i lične interese.
Željko Obradović nikada se nije bavio politikom, niti je ikada želeo da podrži bilo koju stranu. Novinarima je uvek jasno govorio da ga politika ne zanima i da ga zanima samo Partizan i košarka. Nikada se nije priklanjao nikome, kao što nikome nije dozvolio da se meša u njegov trenerski posao. Upravo ta doslednost i integritet izdvajaju ga kao ličnost ogromne moralne snage.
Nažalost, poslednji događaji jasno su pokazali da predsedniku kluba nije odgovaralo da Željko ostane. Došlo je do miniranja iznutra, narušenih odnosa i prenete tenzije među igračima, što se, sasvim očekivano, odrazilo i na rezultate. Kada je jednom rekao da odlazi – on je to i uradio. Bez kalkulacija i bez odustajanja, jer je za njega čast, obraz i karakter nešto što nema cenu.
Doček koji su mu navijači priredili na aerodromu bio je dokaz da je Željko Obradović mnogo više od trenera. On je simbol istinske ljubavi prema klubu. Čovek, pedagog, psiholog, vođa. Njegove reči i predavanja imaju težinu i dubinu, jer dolaze od nekoga ko ne govori iz teorije, već iz života, rada i uspeha.
Šta ljude boli?
Ljude, zapravo, boli uspeh.
Boli ih devet evropsih titula.
Boli ih kada vide čoveka koji ništa nije dobio na poklon, već je sve zaslužio znanjem, radom i integritetom.
Boli ih što je Željko Obradović utemeljio sistem u kom politika ne može da određuje ko pobeđuje.
Boli ih njegova harizma, autoritet, i činjenica da ga navijači obožavaju bez rezerve.
Boli ih što je pokazao da Partizan može da stoji na svojim nogama – jak, nezavisan, ponosan.
I zato ga neki ne mogu prihvatiti.
Ali narod, pravi navijači – oni pamte.
Pamtiće se da je na klupi Partizana sedeo veliki Željko Obradović.
Trener, učitelj, i pre svega – čovek.
Ivan I.
Divan tekst!